Конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА и ДЕЛА М. Лукића у 32 књиге
Сликом и речју Програм Конференције
9. октобра 2002. године тачно у 12: 05 ч. почела је Конеференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа "ЗАВЕТИНЕ Плус ултра", 1- 4 / 2000. и УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, 3 - 6 / 2002. и изласка ДЕЛА Мирослава Лукића Опус Уметност махагонија.
Програм. - I : ЗАВЕТИНЕ, 1-4 / 2000.
(Музички прилог; Свилен конац... Драган Лаушевић, проф. музике.) 1. ЖИР И ЧИР (1) (ученик) (чита Тијана Остојић, ученица 8-3) 2. Садржај ЗАВЕТИНА, кратки историјат - уредник М. Лукић&; 3. Белешка о Одојевском (ученик, стр. 31 - 32) (чита Дина Сајех, учница 8-3). 4. Наталијин врт (Лукић, стр. 56 - 57) (чита Наташа Јанковић, ученица 8-3). 5. Миодраг Мркић : одломак *
УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА 3 - 6/ 2002. Текст са полеђине корица (чита Нинослав Рупић, ученик 8-2) 1. Садржај броја (уредник М. Лукић). 2. Изабране песме Вјачеслава Иванова : Песма ПЕСНИЦИ ДУХА, СЛОКЕ стр. 33. (чита Татјана Раичковић, 6-4). Белешка о песнику (77 - 78 стр. - Нинослав Рупић, ученик 8-2; 3. Брана Димитријевић , одломак (по избору аутора) ; О Брани Д. - 88 стр., Тијана Остојић, 8-3). 4. М. Мркић , одломак по избору аутора. 5. Коли Ивањска Шоле, одломак, стр. 114 - 116 (чита Чанковић Миа, ученица 8-2). 6. В. Трефалт, одломак стр. 131 - 132 7. Живковић : Опроштај с Господином Пехом ( стр. 149 - 150)
О Живковићу (чита Дина Сајех, ученица 8-3)
II УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
ДЕЛА Мирослава Лукића
Танго (2 минута) : пар : Миша Костић, ученик 8-1, Александра Мрда, ученица 6-4
1. Главни уредник : Уметност махагонија : Александар Лукић
2. Аутор Лукић : Допуна - детаљније информације о свим делима, припреми и штампању Дела. Гост аутора Дела : Миодраг Мркић : одломак из књиге огледа АВЕТИЊСКА МЕТАФИЗИКА РОМАНА - ЕСЕЈА (Изабрани текстови из једнаест књига Дела која су штампна 2002.)
3. НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, треће издање, стр. 7 - 9 (Јелена Константиновић,ученица ВИИИ2). 4. Антологија ФЕНИКС, стр. 5 - 7 (Матија Кордић, ученик 6-4). 5. Религија поезије, стр. 5 - 7 (Миа Чанковић, ученица 8-2). 6. Архив у оснивању 1 - 5, стр. 583 - 585; 346 - (Борис Перовић, 6-4,ученик) 7. Повратно коло , стр. 110; (Вера Станишић, 6-4); 188 - 189 (Борис Перовић, ВИ4). 8. РЕЧНИК ПРОТОТИПА , стр. 5 - 8 (Мања Лекић, ученица 8-3). 9. Дневник за Сенковића. друго изд., стр. 143 (Новаковић Ана, ученица 8-2). 10. ШЉАКА ИСТОРИЈЕ. Шкарт , стр. 11 - 12 (Ања Тумпа,ученица 7 -2). 11. Вашари Хипербореје, 31 стр. (Ања Тумпа, ученица 7 -2) 12. Источник, стр. 106 - 107 (Ксенија Маринковић, ученица 7-2)
13. Дуг поглед уназад , стр. 63 - 65 (Јелена Константиновић, 8-2) стр. 66 - 71 - М. Лукић, аутор * Соло песма, или арија (ученица) Питања (присутних, новинара). Одговори . - Коктел
----
Тако је, између осталог, писало о једном књижевном догађају, пре 8 година, који су српски медији - прећутали. Писало је у новопокренутом часопису "Заветина" , "ТРЕЋА СРБИЈА", још о којечему. Пријатељи "Заветина" снимили су читав ток конференције на видео камери. Заветине ће, немонтирани део филмског материјала, почети да објављују на ЈУ ТУБУ, како би најшири аудиторијум имао прилике да се упозна са оним што се у Србији скрива.
Управо је публикован уводни део немонтираног материјала, и он је доступан свима заинтересованима на Каналу Заветина на следећој интеренет адреси
Видети више... Слике уверљивије говоре од речи.
Мирослав Лукић: Дела, поједина, из Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА (Слика : И. Лукић)
Представљање Дела М. Лукића.
Одговорни уредник Д. Лукић. (Снимак : К. И. Шоле)
Професор музике, Драган Лаушевић (К.И.Шоле)
Ученици Школе Мика Петровић Алас, у Београду, читају пробране одломке из нових књига свога професора М. Лукића (К. И. Шоле)
Гост књижевне трибине АЛАСОВА УДИЦА, књижевни критичар Миодраг Мркић, говори о делу М. Лукића. (К. И. Шоле)
Изложена слика. - Раб Божји Мирослав : уље на платну, портрет М. Аничића, пишчевог пријатеља из младости
*
Видео снимак целог тока конференције за штампу начинио је правник М. Лукичић; касета се налази у власништву породице Лукић и поједини делови могу бити договорно уступљени заинтересовани електронским и другим медијима. (Једна секвенца са видео снимка; М. Лукић. ) - Ур. Д. Л.
Ево, то су те слике са најважнијег културног догађаја који се збио 9. октобра 2002. године, у Србији, у центру Београда, у камерном простору библиотеке "Мика Петровић Алас". Видео снимак читавог тока Конференције, видео сниматеља М. Лукичића, сачувао је за сва времена - живе слике које потврђују да је реч о прворазредном књижевном и културном догађају Србије! Новинари су то сакрили, не по налогу неког политичара, или по наредби неке силе у тами, већ по чаршијском инстикту и нагону, парохијском, ћифтинском, гробарском. Али : Гробари закопавају и ћуте. Господ откопава и виче...
Разумљива је и кристално јасна Изјава Мирослава Лукића, аутора Опуса, и уредника, који као да није од овога света.
Питање је више реторско : Колико треба платити појединим новинарима културних рубрика тиражних дневника да дођу на неку конференцију и известе шта се на њој објављује? Сто марака, сто еура? Добри познаваоци подземља - новинарског, издавачког, кажу да у појединим издавачким кућама постоји списак - дођу одређени конкретни новинари, није обавезно да потпишу, узму новац, ситне паре, и онда детаљано филују конференције официјелних издавача. Дакле, треба "платити, па клатити". Све је то далеко од Лукића, од његовога начина поимања новинарства... Објављено је у једном од претходних бројева ч. ДРВО ЖИВОТА, садржај позивнице на споменуту Конференцију, тј. писмо. Уз то писмо у прилогу је био и Каталог Опуса Уметности махагонија. Позивнице су послате на време...
Ћутање, којим су штампа и електронски медији, обавили споменуту конференцију, исто је што и камен бачен на праведника, бачен у висину; падајући са висине он добија у тежини! Дакле, никакво зло фушери и гушитељи не могу учинити једном од најистакнутијих и најплодотворнијих живих српских писаца и исконској српској култури и књижевности, коју својим Делом и као Уредник заговара, а да се то зло не сручи двоструко на главу њихову.
Ево, оно што је сакривено 9. октобра 2002. године, овим тробројем ТРЕЋЕ СРБИЈЕ бива откривено!
Ево једнога од лица оне непознате, потиснуте, маргинализоване, Друге Србије - јединог брвна према Сну, или визији Треће Србије...
Душмани - није, доиста, претешка реч - и затирачи исконске српске културе и књижевности, шљака историје и шкарт сваке врсте, навалили су - камење, на оне уметничке и уредничке индивидуалности, заточнике зоне уметничког неофицијализма, чији је Лукић најизразитији пример и апостол, довели су их у невероватну, неописиву ситуацију, да се муче као травке да узрасту, погрбљене од тражења светлости, бледолике без светлости! Скривајући их од светлости и од народа, ти богоборци, пре свега, те себичне и подле њушке, не виде величину Гнева Божјег. Не виде, јер им је кратка памет, да ће младима, нама, који долазимо, али и другим смртним и поштеним људима, бити велика радост - када подигну камен и камење, да гледају травке, како се усправљају и зазелене. Мирослав Лукић је једна од тих травки, што се усправља и зелени, успркос свему, успркос гомили камења. Дела Мирослава Лукића су, хвала Богу - објављена, одштампана!! Србија то треба да зна, ево начина да буде обавештена. Да ли ће Србија читати Дела М. Лукића, или тривијалне мутанте савременике; то не зависи од убедљивости уметности Лукића, већ од времена: Лукићева дела су објављена у малим тиражима... Данашња држава Србија, или поједини утицајни српски издавачи стали су иза неких других имена, међу којима има толико залуталих писаца, и надуваних балона, свега и свачега...
Мирослав Лукић није само - писац. Он већ годинама ради као професор књижевности. У школству Србије, у последња два века, радили су многи српски интелектуалци који су стекли славу касније као писци (Исидора Секулић, М. Настасијевић, М. Црњански...) Лукић је од оних професора и људи који не изгони Бога из деце своје и ученика својих; он има дубљу свест да су му дата царска деца на старање, и стара се о туђој имовини боље него о својој... Добио је неизмерну награду за живота од својих ученика - требало их је чути како читају изабране одломке из Дела свога професора... Лукић деци и ученицима враћа мир и срећу, и здравље и благостање. И осећај за - праве вредности!
Лукић је, као човек и писац, свестан границе између деце и светитеља. Овај "апостол богочовечанског реализма" (како је описан недавно у једној студији), имао је пожељан стваралачки развој; то је човек који зна и верује - да није његов живот ни онај што је у њему, нити онај, коме је он послужио као канал.Туђе је све, осим зла у људима, и одговараће многи за крађу и разбојништво. Одговараће за крађу, јер су туђе назвали својим; и за разбојништво, јер су туђе осакатили и порушили. То Целокупан Опус Лукића изражава и потврђује!
Или како рече духовник Николај :"Нема родитеља на земљи. Родитељ је на небу. На земљи су само стараоци.Они, што себе називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници. - На земљи су само стараоци; и то је превелика част. - Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част..."
Шта данашња Србија скрива од саме себе? Изванредног ствараоца и стараоца. То је пораз саме Србије, данашње.
Погледајте лица тих ученика на фотографијама; они су живи, постоје. Кроз њих гледа Бог или Цар зачуђено у вас, и чека ваше одговоре. Ако одговори буду смртоносни, Цар ће се повући из деце ваше, и ви ћете се тарати и лешевима. Понављамо стару истину : Деца и светитељи држе Господа, остали се буне против Њега. Деца и светитељи су Господње кушање света...
Штампао сам у овим првим бројевима ТРЕЋЕ СРБИЈЕ највише прилога М. Лукића, из више разлога. Два разлога су најважнија: први, то је најплодотворнији савремени српски писац, најозбиљнији, данас, и (други) истовремено то је писац чија је стваралачка жртва једна од највећих у српској књижевности. Као хармонику згњечио га је свет; једва је узео даха, и јекнуо. Јеком жртве.
Д. Лукић
Изјава Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија, дата специјално за ТРЕЋУ СРБИЈУ, по завршетку Конференције за штампу, 10. октобра 2002. године
Кажу да се у овој земљи, толико тога, променило, после 5. октобра 2000. године! То понављају као папагаји.
Нисам приметио, на жалост. Шта се овде променило? У медијима, рецимо?Поменућу само два имена уредничка : М. Лучић (Политика), М. Цвијетић (Борба); остали су на истим местима, колико знам... Не познајем их лично; као критичар знам да су објавили и неке књиге, о којима имам своје мишљење. На те људе нисам киван ; пуштали су на кашичицу, с времена на време, понеку вест о изласку мојих нових књига, или приказе мојих нових књига. Међутим, њихова уредничка мерила су тетовирана парохијалним схватањем културе; културтрегерством. Они, или дежурни уредници, често дају простора, кад је реч о књигама, врло амбициозним и празним људима. То често нема никакве, ни благе, ни приближне везе са стварним стањем у српској култури. Они упорно терају неку своју преживелу уредничку политику, која ће их кад тад - "сахранити". Нема разлога ни њих, ни многе друге утицајне људе по српским медијима, више штедети. Треба им рећи ко су и шта, у ствари, раде. Због подмлатка, због деце која одрастају, и због свих других. Због народа, коначно. Ко све не ради у културним рубрикама наших најтиражнијих дневника! Ко све не ради у електронским медијима! Пре неколико дана ме је поразила следећа вест - двојици познатих песника су доделили награде - њихови интимуси - на неком регионалном ћепенку, за најлепше песме, за које су они и раније исподобијали све могуће награде. И већина дневних листова је то пласирала као - вест! А то је била срамота, како за те песнике тако и за те листове који су то објавили. Међутим, међу уметницима стасалим и афирмисаним у мрачним катакомбама титоизма, пуно је оних који уместо образа имају ђон, и који се неће либити да и по два - три пута приме награду за исту ствар. Нека. У својој брозплетости медији остављају сјајна сведочанства о бешчашћу за нека друга и не тако далека времена.
Шта мудром човеку остаје? Да се склања са друма, и да пусти да зло јури... Елем, Конференција за штампу, 9. октобра 2002. и све у вези са тим - ОТВОРИЛИ СУ МИ ОЧИ, суочили су ме са свим урвинама парохије, у чијем окружењу живим. Није допрло до најшире српске културне јавности ни вест краћа од врапчијег кљуна да је један српски писац - о свом руву и круву - објавио своја сопствена дела у 32 књиге!
Да ли је свет, да ли је Србија, да ли је српска култура и књижевност, оно што они напишу у својим новинама? Што одштампају на својим ћепенцима? Што записаше у својим
историјама књижевности за једнократну употребу сви добри и осредњи следбеници накарадних српских позитивиста и слуге овејаних богобораца?....
Ипак, остављам сведочанство из прве руке...Дајем ову Изјаву.
То је наличје Србије, тзв. данашње српске културе. То је најбоља потврда, непобитан доказ, како се гуши, скрива она Друга, непозната, потиснута Србија.
Тако се, у ствари, ојачава атар културне и књижевне парохије, и сужава моћ културе. Тако се у ствари уништавају, гурају у запећак - вредности. С вредностима се овде шкарт и фукара поиграва, не данас, не само јуче. То траје мало дуже, више од пола века.
Главни уредник мојих Дела знао је за тај јадац, па и он није дошао; примио сам к знању ту чињеницу. Уосталом, уредници увек имају своје аргументе и разлоге, али када тзв. нови уредници почну да наликују на оне старе подлаце уреднике, то баш није нимало симпатично.
На Конференцију су позвани сви релевантни електронски и штампани медији Београда, Србије, све новинске агенције, чак и "Срна". Тај део посла је на време урадио одговорни уредник мојих дела - Димитрије Лукић... Сачувао је списак свих позваних - позвано је седамдесетак новинских листова, радио и те - ве станица, неколико критичара, етц. Конференција је трајала скоро два сата; сачуван је на видео снимку - немонтиран ток читаве конференције. Поред сарадника часописа, учествовали су и ученици школе, и професор музике Д. Лаушевић, писац и професор књижевности Мирјана Ускоковић, Г - дин Мркић (аутор огледа, књиге о роману УЈКИН ДОМ), проф. Б. Димитријевић. Ученици (шестог, седмог и осмог разреда) одлично су читали изабране одломке из часописа, и из мојих десетак књига, објављених ове године.. Што се тиче публике, била је углавном професорска; дошли су углавном пријатељи. Нико од позваних новинара и медија није дошао! Шта се то тако важно тога дана збивало у културном животу, Београда и Србије? Прегледао сам културне рубрике "Политике" и "Гласа јавности". У галерији АРТГЕТ Културног центра Београда у подне је представљена књига Јована Христића САБРАНЕ ПЕСМЕ (библиотека Реч и мисао, Рад). О делу су говорили Јовица Аћин, С. Радојчић и С. Симоновић. У подне у књижари ЦЕПТЕР (Краља Петра 32), представљена је књига Лик Марка Краљевића у српској јуначкој песми, аутора Звонимира Костића (о књизи говорили П. Јеремић, Д. Ајдачић и аутор). И у Вршцу је, на трибини "Средом код Стерије" представљена збирка песама немачке песникиње Елзе Ласкер - Шилер О жудњи, о патњи, о болу. Увече је био те - ве дуел два председничка кандидата, Коштунице и Лабуса...
Кад сам завршио конференцију за штампу, прилазили су ми посетиоци, и један од њих, кога сам тад први пут видео, рече :"Дошао сам случајно, пријатељ ме овамо довео... Ово све морате поновити у центру града, у неком већем простору, пре свега због ове даровите деце, а затим и због Ваших књига. Па не дешава се у овој малој и јадној земљи да неко објави 32 књиге сваке године, ни сваке педесете!"
Шта се у ствари догодило?
Својеврсна срамота, скандал - најблаже речено.
Какви су нам медији? КРИМИНАЛНИ? Не. То је рој мува? Оних плавичастих, подгојених, што се радо купе на мрцине и фекалије?
Какве су нам новинске агенције? Није ли све тужно и претужно? Знају ли они шта су вредности, шта су прави културни догађаји, или неко претходно треба да их повуче за уши, да им скрене пажњу? Или је појединим новинарима требало платити да дођу на конференцију и известе публику шта се тамо догодило? Да ли је могуће да нису дошли и обавили свој посао зато што је аутор Опуса Уметност махагонија сиромах међу писцима? Ако је тако, могу само да их подсетим на умне речи српског духовника : У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и онога што је у дроњама, и квит!
Мирослав ЛУКИЋ
Нема коментара:
Постави коментар