Најлепши стихови - Победници из маја 1969. године

Сада су на реду неки други аутори, који долазе, из најнеочекиванијих праваца

Лето у Звижду, с-и Србија, поглед на североисток, Црни врх. Снимак Иван Лукић (1986- )

_____________________________

       Овде се публикују  прилози по 3 одабрана аутора, победника на заједничком популарном књижевном конкурсу Радио Београда и листа "Младост", штампана у истоименој књизи маја 1969. године. Публикујемо ове прилоге као подсећање, у ишчекивању победника на сталном књижевном конкурсу "Заветина" за најлепше стихове прве недеље августа 2013. године

ИСПОВЕСТ СТОЋЕ ЦИГАНИНА

Васо бре

свирај нешто сетно

нешто као

Стоћи украли Живану из кревета

он јој забо нож у срце

у затвор мора

у черги плачу деца

Васо бре

мајку ти циганску

свирај о тој мојој жени

која сада мртва лежи

Нешто тужно хоћу

а за паре не питај

и на колена да клечиш

бре Васо

твоју ти Ружу

Оћу да људи изаћу из кућа

да ме виде како се веселим

оћу бре Васо

да ме виде људи како плачем

како на путу плачем због моје Живане

Дери се

бре Васо

шта ћутиш

Еу те с тим ћеманетом по челу

мајку ти циганску.

Ајде

за паре не питај

у Благиној кафани

ће ми свираш на уво

а ја ћу се удавим у

бакрачу ракије

бре Васо

због те моје Живане

што мртва пред чергом лежи.

                                            Мирко ЛУКИЋ Кучево

ПОДНЕ НА ЈЕДНОМ СПРУДУ

испод Буриног врбака дубок и хладан вир у страху подједнако га обилазе и људи и пацови грана врбова по води лупа, шири страву једно надувено прасе једна смрдљива мрша обрће се у круг. Круг тражи свој мир са врха јове полудела сврака диже буку два вивка у плићаку се черупају и туку бела трака зрака на дну овог мрака изгубљено сунце своје у дубинама јури. уврх врбака пена, на камењару жена — до пола гола од пола сасвим свучена жена зелена још лане удављена на брзацима, дан бестидна бедра пере тополице бестиднице мучене страшћу трепере ено шашавог песника а над виром му лице свира у фрули валцер сакат у обе руке окачен о мокру жилу мртво у воду гледа и песме своје тражи у промукломе виру

Ратомир В. ПАНТИЋ село Зеленик, Раброво

СЕНКА СУСТИЖЕ СЕНКУ

Киша лије испред застакљених зеница

у жедна недра земље.

Нокти орошени бисерима очију

другују са сенкама по зидовима.

Врисак згрчених прстију

хтео би бол да заледи.

Светлост је непостојана

под овом таваницом.

Звезде гасну под пазухом.

Сенка сустиже сенку.

На бедрима шума гори.

Метеором плове олује,

до вира ватромета.

Испод ножног палца свиће Сунце.

... Ушће прети на видику.

Непожељна је пустош,

коју оставља за собом незауздан извор.

Оседео сан вреба из заседе.

                                     Радмила ЛАЗИЋ Београд

______________

Предео Испод Старог гробља и цркве мишљеновачке, снимак И. Лукић (19. јул 2013)

                                            Радивој Шајтинац

ПРОЛОГ ЗА ЗАВИЧАЈ 

брату Станку

о одлажењу само толико боли ме глава

и ништа више ни да сањам ни да гледам

ветар ми се на главу попео да преспава

забога,   ја због нечег треба да се предам

осећам,  ћаволски ми је лако кад те нема

мислим, ту си, али ко сад мари

да ли се у теби секира или сеоба спрема

да ли се отварају школе или затварају атари

а   педесет  оваца   чува  чобана  док   спава

педесет   проветрених   грла   на   испаши   и   тузи

твоја   слика   и   свака   моја   друга   глава

која   неславно  завршава  на  птичјој   прузи

превише протеста има у овој  грави

мрав се попео на пањ да ми нешто каже

уа оратори, под сунцем погнути, у гласу прави

завичај је са мном успео мог оца да превари

подижем све освајачко биље и цвеће

подижем све што је доле а није горе

мој сан устукнуо од моје стварне среће

од успомена захтева да ме изборе

осећам, ђаволски ми је лако кад те нема

мислим, ту си, али ко сад мари

да ли се у теби секира или сеоба спрема

да ли се отварају школе или затварају атари

ДАНОНОЋНО

Даноноћно на тик-так под кожом
Срце тихо и тромо одбија
Даноноћно под земљином кором
Ја ћу трајат као историја

С деловима што заборављени

У том ружном мраку очекују

Док под земљом тромо даноноћно

Ритмови се тик-так опет чују

Даноноћно ко у старој причи

Биће опет тик-так ритам била

И шумвће под кором дрвећа

Мој магијски тик-так ритам била

И ко лакше да ми од тог дође

Када будем пешчана гомила

Навалиће кроз жиле дрвећа

Мој магијски тик-так ритам била

Драгомир БРАЈКОВИЋ

СЕОБЕ

По простору по годишњем добу

Срце моје говори нас вежу

Божјаци смо худи и лоши сејачи

Клица је времена клица што нас влачи

Наша темена лета наше темене доби

Срце моје ноћас у сеоби

Нема места које робљу пева

Ближи цвегу цвет је тај у ноћи

Путовању крај у путу стиже

Место света не постаје ближе

У дну крика у дну старе коби

Срце моје ноћас у сеоби

Старе земље и чувари неба

Свеци бели поју на распећу

С мртвом војском и гробови крећу

ан за даном иза хумки цвили

Дан за даном пева пустој соби

Срце моје ноћас у сеоби

Неће стићи нико иза стопа

Полазник се укопао светито и кужно

Исток запад северно и јужно

Миле трубе гомиле и речи

Стара места молитва нам гроби

Срце моје ноћас у сеоби

                              Драгиша ДРАШКОВИЋ

ПРЕД   ОВИМ   ПОЉЕМ   ХМЕЉА (циклус песама)

То је кућа коју јв отац саградио

Од неизбрушеног камена

Моја браћа су из бунара вадила труле звезде

Све су нам се краве тад ујаловиле

Најмлађем унуку су као јабуке натекле жлезде

Страшне реке су у наше потоке упловиле

Дрвеће у стрељачком строју

Напредовало је тада на хоризонту

Отац је примио печат и писмо

Да су стричеви изгинули на сремском фронту

Небо се разлистало пре стрпљења

Камен на камен годину на годину

мрт са мога лица испрала је киша јесења

Од очеве куће само су темељи остали сину

То је кућа коју је отац саградио

Маховина по ћерамиди

И камен велики као срце

На Кључу се једино наша кућа види

То је кућа коју је отац саградио

Од неизбрушеног камена са Грнчара 

                                      Звонимир КОСТИЋ

Исто то али мало другачије: Испод старог гробља и цркве мишљеновачке (снимак И. Л. - 19. 07.2013)