“Naša umetnost je tamo gde smo mi! Izgubili smo našu teritoriju, ali ne i dušu”

SRPSKA periodična štampa je u izbeglištvu tokom Velikog rata brzo
stala na noge, baš kao i srpska vojska! Bilo je to zlatno, slavno doba
novinskog patriotskog izdavaštva, o kome naša javnost malo zna. A po
prelasku srpske vojske preko Albanije na Krf, u Bizertu i druga
privremena pribežišta, “sedma sila” koja pokreće većinu tih časopisa
najpre su, uglavnom, bili sasvim “obični ljudi”, vojnici!

“Naša umetnost je tamo gde smo mi! Izgubili smo našu
teritoriju, ali ne i dušu”, reči su Branka Lazarevića, kome krfska
srpska periodika i književnost, što znači i naša ukupna nacionalna
kultura, mnogo duguju. Istraživanjem te štampe dugo se bavi istoričar
Mirko Drmanac. Svoj rad “Srpska periodika u izbeglištvu 1914-1918”
predstavio je u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu.

- Okupacijom Srbije 1915. gase se u njoj srpski listovi, a okupacione
vlasti prave svoje, na srpskom jeziku, ne bi li i tako uticale na
pokoravanje Srba preostalih u domovini. Među njima se ističu “Beogradske
novine”, koje izdaju Austrougari, i “Moravski glas”, čiji osnivač su
Bugari. “Beogradske novine” su izlazile triput nedeljno, pa svakodnevno.
Glavni urednik im je bio hrvatski književnik Milan Ogrizović. One su,
ipak, objavljivale tekstove iz srpske kulture, vesti iz Evrope... Ali,
strogo je cenzurisana bila svaka reč o srpskim pobedama nad
Austrougarima. Zanimljivo: jedan od glavnih saradnika bio im je čuveni
srpski pisac Bora Stanković, kao austrougarski zarobljenik, uslovljen i
nateran da piše za taj list. Posle rata zbog toga je bio izložen progonu
- objašnjava Drmanac.

ZEMLjAK NIJE HTEO PESIMISTU DISA IAKO je glavni urednik “La Patrie Serbe” bio Dragomir Ikonić rodom iz Čačka, u tom mesečniku nije objavljena baš nijedna pesma njegovog sugrađanina,
čuvenog Vladislava Petkovića Disa! Zato što je Dis bio pesnikpesimista, a časopis je služio jačanju morala.

Po izmeštanju Vlade Kraljevine Srbije u Niš, tu su 1915. pokrenuti “Jugoslovenski glasnik” i “Delo”. A u izbeglištvu, nakon povlačenja iz Srbije i u srpskoj (pred)ratnoj dijaspori u Evropi, kraće ili duže vreme izlaziloje oko stotinu srpskih listova!

- Branko Lazarević okuplja naše pisce u inostranstvu, “vrbuje” čak i one koji su u stanju teške apatije
dotle odbijali da pišu. “Srpske novine”, koje on 1916. osniva na Krfu,postaju kulturno središte. Pristupaju mu čuveni Vladislav Petković Dis,Milutin Bojić, Jovan Žujović... “Krfski zabavnik”, kojeg Lazarević
pokreće 1917, čuvar je tradicije Davidovićevog kultnog zabavnika nastalog u Srbiji još stoleće ranije, a autori Jovan Dučić, Tin Ujević i Stanislav Vinaver čine da taj list postigne najbolji književni kvalitet
- nastavlja Drmanac.

Među uticajnim srpskim časopisima tada su još bili “Antena” i “Pravda”, pokrenuti u Solunu 1916, kada i “Napred!” u Bizerti, dok je godinu kasnije u Rimu izlazila “Avala”, u Ženevi
“Književna hronika”, u Odesi i Moskvi “Slovenski jug”.

Generalštab srpske vojske u Solunu 1918. osniva list “Ratni dnevnik”. Priča o listu
“La Patrie Serbe” (Srpska otadžbina), koji je izlazio u francuskom
gradu Vitreu od 1916, baš je čudesna, podvižnička.

- Pokrenuo ga je Dragomir Ikonić, rodom Čačanin. U Cirihu je doktorirao psihologiju, a
u Francuskoj je bio mentor srpskim studentima. Prvi broj je štampao
ličnom ušteđevinom, jer nije imao podršku srpskih zvaničnika. Za taj
mesečnik su pisali Branislav Nušić, filozof Branislav Petronijević,
Milan Grol, dosta pisaca Francuza. Imao je tiraž 3.500 primeraka. Bilo
je to vreme kad je i francuska štampa jedva izlazila ili se gasila, zbog
ratne nestašice papira, ali ovaj srpski list se ipak štampao!
Uredništvo se za papir snalazilo i na crnoj berzi, samo da u Francuskoj,
glavnoj uzdanici Srba, promoviše srpsko pitanje. Završio je sa dugom,
kojeg plaća nova država, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca - priča
dalje Drmanac.

-Mirko Drmanac

Srpski časopisi u egzilu, koji su časno ostvarili svoju misiju i bili temelj
uzletu našeg novinskog izdavaštva, posle rata se okreću - jugoslovenskim
temama.

SRPSKI LIST I U AUSTRO-UGARSKOJ!

SRPSKI list “Književni jug” izlazio je 1918, i to javno a ne ilegalno, ni manje
ni više nego - usred Zagreba, jednom od središta tada još postojeće
Austrougarske! Među autorima ističu se Ivo Andrić, istoričar Vladimir
Ćorović, Miloš Crnjanski i drugi. Ovo glasilo je, ipak, vremenom sve
više težilo kulturnoj fuziji jugoslovenske književnosti.


O izdanjima srpske štampe u izbeglištvu javnost malo zna | Kultura | Novosti.rs

МОЛИТВА СА ЖАЛОШЋУ / Димитрије Кантакузин

Димитрије Кантакузин

(друга половина XV в)

ВЕЛИКО ПОЗОРЈЕ

Не бацајмо се узаман и узалуд,

јер један је пут смрти а не други

и на све подједнако надолази.

Ми се о овоме не бринемо

и као худо ово сматрамо

у шта ћемо ускоро упасти,

иако не желимо.

И тужно ће ми се позорје

ваистину указати горе.

Очима ћу гледати загробнике,

страдалце и до конца доспевше.

Мало тамо проникнућу и умом

и разумећу страшне тајне -

оснажене муке посред душе и тела.

Велико позорје

ваистину бива, браћо.

МОЛИТВА СА ЖАЛОШЋУ

Помисли, душо, какав чајеш конац,

помисли горчину разлучења мучна,

помисли страх и боловање тадашње,

помисли, устрепти и ужасни се.

Анђела немилостива чекам приспеће,

анђела по мојему злобну живљењу,

анђела не штедишу но мучитеља ми,

анђела огњена, немилосрдна.

Не знам је ли послан да ме узме данас,

не знам да ли то време приближи се већ,

не знам да ли и с оружјем хита,

не знам да ли то јесте ноћ смртна?

Нема тад помоћи од друга и знанца,

нема ни од браће, сродника и чеда,

нема ни од имања добити какве,

нема помагача нити избављача.

Тада ћеш очи жално оборити,

тада неће језик изненада говорити,

тада ће пламен унутра силно обузети,

тада ће силе телесне онемоћати.

Смрт тек наста љута и конац,

смрт и разлучење скупа,

смрт одавде преводница на тамо,

смрт у тамној ко  ухода ноћи.

Таман будући у таму ме одшиље ада,

тамних тако ја чести ђавола,

тамно узљубих стога анђеле,

таму тамно изабрах, таман сав бих.

Ко за мном да не усплаче, о љубљени,

ко за мном да  не узрида, о други,

ко за мном да не уздахне слишећи зла ова,

ко за мном да не просузи очекујући ово.

Пређе смрти мртав ваистину ја,

пређе суда савешћу осуђиван,

пређе мука мислима у шкргуту зуба,

пређе конца мучити се знам без краја.

Тако огњена страшим се распаљења,

тако шкргут  тај зуба жестосрди чекам,

тако црвљих бојим се шкакљивих дела,

тако спољна тама у станиште мени.

Мене тартар да оплаче и бездан,

мене ада да жали тамно дно,

мене што у њему живети хоћу,

мене таме љубитеља, а не светлости.

      = извор: ОД Растка до Растка : антологија српског метафизичког песништва / (приредио) Радомир Батуран. - Београд: Дерета; Toronto : NEA Publishing, 2006. ... 347 стр. Стр.: 79-81. 

САН / Веселинка Стојковић*

Сунце је вејало ноћу месечина

Понекад ветрови понекад кише снегови

Тек као декор великих сати

И сами велики сати

А ја сам једрила по врховима вода

По врховима шума свих ширина

И хватала гроздове радости

Гроздове светлости

Понекад само понекад туга и болова

И тако наизменично наизменично

Носила ме музика носила ме песма

Цветови водили каменови вечни

Птице зујалице кладенаца жубори

Брезе вите дуге окомите боје

Све боје њихове

Свитаца загрљаји грљаји с висинама

Једрила сам једрила сам једрила сам

Сунце је вејало ноћу месечина

Вејало је сунце месечина сунце

Једрила сам…

Док се звездано јато опојато

С вихорима громовима севањима

Срушило није сломило згромило ми

Друмове прозоре затворило све покоре

Славља сва здравља гроздовља радости

Гроздовља светлости

Једрила сам

Није ми пошло за руком да се вратим у сан.

Бивао дан је нови, пловидба се настављала.

______

* Врање

Сујеверице самоће сребром сапињу суноврат / Милан С. Косовић

Врт пред бараком у Принциповој (перионица), Београд, септем. 2014

Силник без срама, стогове слама

Сит стомак Симеона стеже

Спушта сузу, сумњу и срму,

Србија, стидна ко срна слави сабор

Скуп, сеновит, сјајан

Сујеверице самоће сребром сапињу суноврат

На средомеђи сакупљача стрмине

Слез сасушен као у сулундару сиротиња,

Сунце, Сопоћана, сојка тица,

Ситница, Студеница

Састају се слап, сеник и сат

Сенка сапатница

Столпник суморити

Сетвом семена снагом силине слика сине

Самохрана слад слачице

Свила сапима седмореда сапутника

Стегла свевид седмакиње

Срп, снопови степеништем у снопљу састају се

Где силази смутна Сушица

Сита снежним смехом

Санак слути

Снева Соколица

Свети Саво

Сеница и словар тамо, соко сапутник

Сораб славуј Силном снагом снохватице снива

Седефом се суза скаменила

Спокој смеран светлост сојенице

Снег сијаше сељачки споменик,

Слатко, студенога, смислу, сакрамент,

Скромна стрижба сеоба стена у сутон.

Слога слузи, слобода и стег

Со сапутнику служи

Хонорарци могу да докупе стаж

Чланови разних удружења – новинарских, културно-уметничких, спортских, естрадних... могу себи и по новом закону о пензијском и инвалидском осигурању, који ступа на снагу 1. јануара 2015. године, да уплате стаж за време хонорарног рада. Услов је да је тај рад „пратило” чланство у неком од удружења самосталних делатности, потврђују у ПИО фонду.
С обзиром на то да су се од најаве примене новог закона о пензијама појавиле недоумице ко заправо има право на ретроактивни откуп стажа, у ПИО објашњавају да чланови ових удружења, дакле, сви они који су обављали самосталну делатност и били пензијски и инвалидски осигурани, по Закону о ПИО имају и пријаву на осигурање за одређени период. По том основу могу по закону уплатити доприносе и регулисати пензијски стаж за тај период.
Уколико нису били пријављени, а имају валидне доказе неког од удружења да су у одређеном периоду обављали самосталну професионалну делатност, да им је та делатност била једино или главно занимање, а имају пребивалиште у Србији, могу кроз накнадни поступак да утврде својство осигураника по основу обављања самосталне професионалне делатности и на тај начин остваре право на уплату доприноса за тај период.
У ПИО подсећају да се до 30. јуна 1983. године својство осигураника остваривало по основу уговора закључених између ПИО фонда запослених и удружења новинара, естрадних радника, спортиста, односно удружењима самосталних делатности у којима су та лица имала регуларно пријављено и евидентирано чланство. Сходно тим уговорима, удружења су подносила пријаве за те осигуранике, а сваки појединац је уплаћивао пензијски стаж за себе.
Од 1. јула 1983. године промењен је пензијски систем и пријаве су подношене Фонду ПИО самосталаца.
Упитани шта с онима који нису имали пријаву осигурања, како да они докажу да су радили, у ПИО фонду одговарају да лица која нису имала правовремену пријаву на осигурање и сада подносе ретроактиван захтев за утврђивање својства осигураника, морају приложити валидне доказе о чланству тих удружења.
Пре свих, доказ о времену у ком су радили, изводе из евиденције удружења и ако је документација валидна, могуће је ретроактивно уплатити стаж осигурања по основу обављања самосталне делатности.
Уколико је реч о новинарима, који су својевремено хонорарно радили, а сада им за пензију фале године стажа, као доказ за ретроактивну уплату година морају да документују чланством у Удружењу новинара за одређени период (потврда удружења о њиховом раду издата на основу званичне и службене интерне евиденције удружења), достављају објаве у медијима (текстове или фоно и видео клипове), као и остале доказе (потврде о раду, уговори, признанице о уплати пореза и други докази), односно доказе о томе да им је делатност коју су обављали била плаћена и да им је у одређеном периоду била једина и професионална делатност.
Докази на основу изјава сведока, кажу у ПИО фонду, неће се узимати у обзир. Аматерско бављење самосталном делатношћу не значи да је лице било обавезно осигурано у том периоду, па самим тим нема законског основа да се таквим лицима утврди својство осигураника за тражени период.
Оно што већину оних који су се сетили да би им хонорарни рад добродошао у часу када су максимално пооштрени услови за пензију највише занима колико би их то коштало. У Пензијском фонду истичу да износ доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, које је потребно уплатити за одређени период, израчунава Фонд, примењујући најнижу актуелну основицу осигурања за самосталне делатности.
Добра страна целе приче је што у овим ситуацијама нема застаревања права на откуп стажа ни после 10 година. Дакле, може се увек поднети захтев за утврђивање својства осигураника по основу обављања самосталне делатности у неком ранијем периоду. Наравно уз ваљане и несумњиве доказе који ће недвосмислено потврдити да су ову делатност обављали као самосталну професионалну делатност и да им је обављање те делатности било једино или главно занимање.
Када се потврди да је хонорарни рад заиста постојао, стаж се уплаћује пореској управи.
Истовремено, упозоравају у Пензијском фонду, године стажа које недостају за старосну пензију не могу се уплатити ретроактивно за период за који није постојала пријава на осигурање (односно за време у коме особа није била запослена). Тако је било и по прописима из старог закона о ПИО. Могу се једино, ако је то услов за пензију, у поступку пензионисања, уплатити доприноси за стаж за који послодавац није платио.
Доприноси за ПИО могу самостално да се уплаћују по члану 15 Закона о ПИО, али највише до 30 дана уназад. Уплате су месечне на једну од 13 понуђених основица. Основице се усклађују свака три месеца, а ове које се тренутно примењују важе до 31. октобра. Најнижа основица износи 35 одсто просечне републичке зараде из претходног тромесечја, а највиша пет просечних плата. То значи да се месечни издатак за допринос за пензијско и инвалидско осигурање у овом кварталу креће од 5.646,16 до 80.659,80 динара.

    = извор: Ј. Петровић-Стојановић, објављено: 12.09.2014.Политика

УПАО САМ У ПЕСМУ / Добривој Вујин

                                          за Мирослава Лукића

Још као мали упао сам у пуну песму

за тај случај моји родитељи нису знали

то би био преседан и догађај године

а државна безбедност би се дигла на ноге

јер у таквом забитом месту такав гег

ту начисто нису чиста посла бре

и још у таквој изнајмљеној кући баш он

и то четврто по реду дете обичног опекара

за име бога то се ипак на чију радост десило

јер светлост се дели на четири стране света

и све је говорило у прилог нечистих сила

мада сам слично већ рекао али треба рећи

треба подвући црту и стати на праву страну

јер она се танком линијом сама одаје

колико се сматра за подлу превару у цитату

или се оригинал клати и прави се луд

мимо свих подела и одређених групица

за тај догађај нису измислили књ. награду

дакле још као мали упао сам у пуну песму

од колевке па до гроба још нисам стигао

уствари и не размишљам претерано о томе

али се да приметити да ме заобилазе

онако у широком два ипо километарском кругу

мада ја знам колико сам виђен у приликама

колико мој сјај боде очи онима са решеткама

јер где год би се појавио овакав прелеп и сапет

рекли би без устручавања и са дивљењем

стигла нам је права песма и заћутали.

ВАЉА НАМ ОПЕТ УСТАЈАТИ / Милан Косовић

Ваља нам опет устајати

Јави се роде Ђорђије

Звоноливац са Опленца зове те

Дођи нам брате рођени

Ћерамидом облаке заодени

Скелеџија рају превози

Јави се роде Ђорђије

Ваља нам опет устајати

На иглу се абаџија убоде

Облачи војску и убоге

Јави се роде рођени

Јави се преко механџије

Замандалише нам све капије

Надничарима руке занемоћале

Бозаџије нам воду поскупеле

Невоље вазда навалиле

Ваља нам опет устајати

Доведи нам

Васу, Јанка и Јована

Јакова, Матеју, Стојана

Поведи Станоја, Симу и Стевана

Јави се роде рођени

Ваља нам опет устајати

Београд, 2007.

Svetiteljka čuva čudotvorni izvor na Kalemegdanu

 USAHNUO PA UDAHNUO

IZVOR vode ispod Kapele
Svete Petke samo jednom je tokom istorije usahnuo. Kako nam je potvrdio
otac Duško Jovičić, sveštenik koji brižno vodi računa o ove dve
bogomolje, na samom početku Prvog svetskog rata izvor je naprasno
presušio, što je umnogome protumačeno kao veoma loš znak.

Istina,
tako je i bilo, i usledila je srpska golgota i zlopaćenje po albanskim
gudurama, da bi poslednjih ratnih meseci voda ponovo potekla. To je bilo
o danu Svetog apostola Onisima, 28. februara 1918. godine. Tada se i u
narod vratila već pomalo usahla nada da će sloboda opet stići u Beograd,
a da će ga okupatori napustiti.

Tako je i bilo.

U BEOGRADU postoji malo mesta koja žiteljima glavnog grada ulivaju
tako jako poštovanje kao što je to kapela Svete Petke na Kalemegdanu.
Uz zidine Beogradske tvrđave svila se uz Crkvu Ružicu, iznad izvora
čudotvorne vode koji je mnogima doneo isceljenje.

Crkva Ružica na Kalemegdanu , Foto: V. Danilov

Nije to od juče.
Vekovima unazad putopisci koji su prolazili kroz naš grad beležili su
poseban odnos ovdašnjih žitelja prema tom izvoru. Često obesne Osmanlije
nisu davale Srbima da mu prilaze zbog blizine samog vojnog utvrđenja, a
kada su Austrijanci zaposeli grad početkom 18. veka ukinuli su tu
zabranu, ali su ubrzo ostali zatečeni silnom navalom ondašnjeg naroda
kao i poštovanjem koje je imalo prema beogradskoj svetoj vodi.

Izvor
je posvećen Svetoj Petki, zaštitnici grada koja je dugo počivala u
Hramu Uspenija Presvete Bogorodice, koji je Sulejman pretvorio u
džamiju, da bi je kasnije Austrijanci potpuno srušili. Mošti svetiteljke
su poneli sa sobom Srbi koji su bili prognani u Istanbul, da bi posle
vekova lutanja, od Varne stigle do rumunskog grada Jaši, u kojem se i danas nalaze.

Današnji
izgled kapele načinjen je prema projektu jednog od najvećih srpskih
arhitekata Momira Korunovića, 1937. godine. Kako nam je objasnila
Đurđija Borovnjak, istraživač i autor publikacije „Verski objekti u
Beogradu“, povodom izložbe priređene u Istorijskom arhivu grada, na
mestu današnje kapele postojala je stara bogomolja iz vremena posle
1867. godine i odlaska Turaka iz Beograda.

-
Korunović se opredelio za princip poštovanja stanja koje je zatekao, i u
projektovanju nije želeo da remeti zatečeni ambijent i prostornu celinu
- objasnila je Đurđija Borovnjak vizije starog arhitekte. - Međutim, na
samom početku radova, odnosno prilikom kopanja temelja, pojavili su se
prvi problemi.

Graditelji crkve su posle
nekoliko udara ašovom naleteli na skelete. To su bili ostaci branilaca
Beograda iz 1914. i 1915. godine. Očigledno je da su ostali zatrpani u
jednom od mnogobrojnih rovova koji su opasavali Kalemegdan i obale Save i
Dunava, odakle su branili grad od nadmoćnijih i brojnijih Austrougara i
Nemaca. Danas su
kosti heroja prebačene u spomen-kosturnicu ispod Jakšićeve kule, tek
nekoliko desetina metara od mesta gde su ih kuršumi sustigli i odvojili
od ovozemaljskog bitisanja.

DRAGOCEN SNIMAK

JEDNA
od najdragocenijih fotografija koju je uspela da pronađe Đurđija
Borovnjak jeste snimak koji se čuva u Istorijskom arhivu Beograda.

Na
snimku su patrijarh srpski Varnava i Milosav Stojadinović,
potpredsednik Opštine grada Beograda, ispred stare Kapele Svete Petke,
snimljeni 1931. godine. Donedavno je bilo uvreženo mišljenje da više
nema snimaka crkve koja je prethodila današnjoj, ali marljivo
istraživanje naše sagovornice ipak je dalo sjajan rezultat, a nama
zadovoljstvo da stvorimo predstavu o tom vremenu.

 



Svetiteljka čuva čudotvorni izvor na Kalemegdanu | Beograd | Novosti.rs

Slobodan Zubanović: Budućnost pripada Farmi

ZDRAVO DRUŠTVO * U JEDNOJ pesmi agresivne reklame prekidaju čak i čitanje poezije?
-
Agresivnost je postala apsolutna oznaka življenja. Nema dana, i u njemu
časa, kada ne saznajemo vesti o stravičnim ubistvima, maltretiranjima,
perfidnim šikaniranjima sa nesagledivim posledicama. Beskonačnost
reklama koje prekidaju film koji ste želeli da odgledate, tako da
zaboravite šta ste gledali, blago je božje u odnosu na nešto što vas u
tren oka može zadesiti na ulici, prodavnici, stadionu. Možda je gvint u
tome da zdravo društvo treba da teži ne samo formiranju telesno i
mentalno zdravih ličnosti, već i radnih ličnosti.

Pesnik Slobodan Zubanović

     Vidите више:



Slobodan Zubanović: Budućnost pripada Farmi | Kultura | Novosti.rs